Kalemegdan

Avala

Kada sputan klonem pod nemim pritiskom,
Kada mi se njegove useku u žile,
Kada se uvijam sa beznadnim vriskom,
A pod tvrdom šakom nemilosne sile,
Kao ranjen oro moj duh tebi letne,
Sa smirene grude sumornih ravnica,
O Avalo, što si oblake plavetne
Kao veo svila oko gorda lica.
Ali ti si hladna, i ja uzaludno
Sa uzdanjem čvrstim i ljubavlju stedrom
Oblećem te, ljubim i preklinjem žudno,
Tebe što se oholo dižeš nebu vedrom.
…Kao despotica, krunom ovenčana
U gluhoj osami porfirnoga trona,
Ti ne ćutiš bole zakorelih rana,
I ne čuješ vapaj ropski miliona.
O, al’ možda ove reči, reči nisu,
Tek očajan jecaj u ludilu bola, -
Možda tvoja duša strepi i u visu
Za pastorčad hudu zatočenih kola?
Ponositos tvoja možda je tek varka,
I srce se tvoje, ko naše, krvavi,
Pod studenom korom krv ti ključa žarka,
I duša se tvoja otima i davi.
O, ja imam veru tvrdu kao stena,
- Divno li se s njome i bori i pati!
Da u tebi živi jos spomen vremena,
Kad si bila nama svima, svima mati.
O, ja imam veru da će doći trenut:
- Zapeni l’ se krvlju i Dunav i Drina -
Dušmani će naši poraženi blenut,
Kad ti grune najzad srdžba iz dubina.
Iz utrobe tvoje pokuljaće lava,
I od tvoga srca plamenoga žara
Usahnuće Dunav i drina i Sava,
I stopit se opet otadžbina stara!
A na kraju bure i podviga slavni’,
O, carice naša, s tvog najvišeg krša,
Kao prvo slavlje naših zlatnih ravni,
Rujne će slobode steg da zaleprša!